Kaja The Dog

Pomagajte Beli

2007-07-27T08:17:00.000+01:00

Ova priča nema direktne veze sa mnom, ali zapravo ima jer je i meni moglo biti tako da me mama i tata nisu udomili. Zato vas molim da pročitate ovaj tekst što sam ga pronašla na http://tricenasesvakodnevice.blog.hr/ i da pomognemo mojoj sestri po mukama, Beli.

"Znam da ću mnoge ovim postom vjerojatno iziritirati, ali osim kad sam pisala o Moralesu 13. siječnja i o tome kako ga nitko neće jer je ružan (! - tipična (ne)ljudska primjedba), nisam koristila ovaj prostor za udomljavanje životinja. Neki od vas su iz drugih mojih postova već skužili da obožavam životinje, ali trudila sam se da ne objavljujem brojne vapaje u pomoć koji mi svakodnevno stižu na mail. Ovaj put moram jer sam emotivno vezana za ovo stvorenje i želim pokušati sve što mogu da joj spasim život. I dok to ne uspijem, njezine slike su jedino što ću objavljivati uz svoje postove.

Zove se Bela. Ima oko 3 mjeseca, mješanka je, slična malom tornjaku, ali neće biti tako velika. Tražim joj dom jer ljudi kojima, recimo, pripada, odnosno u čijoj se štali izlegla, žele je se riješiti. A na selu, riješiti se psa, znači metak u glavu. Budući da je Bela jednom već izbjegla ono uobičajeno prvo rješenje kojem, vlasnici štale u kojoj se Bela izglegla, pribjegavaju svakih 6 mjeseci za svoje dvije kuje, je zakretanje vratom nakon prvog udisaja zraka. Takav način tretiranja živih bića koja su ispunjena bezuvjetnom ljubavlju koju bez prestanka šire oko sebe, meni je toliko nezamisliv da se jako teško mogu kontrolirati da im svima ne kažem ono što mi leži na srcu - o prokletim licemjerima koji svaku nedjelju ližu križeve i busaju se u prsa svojom dušom koja bi ih, navodno, trebala uzdići iznad životinja, a gori su u svojim postupcima od ijedne životinje, pa čak i one koje ljudi zovu zvijerima (kao da postoje veće zvijeri i čudovišta od čovjeka). "Morat ću nešto riješiti" kaže njezina "gazdarica", koja navodno strašno voli životinje i iz te ljubavi je već dala lokalnom mesaru da podavi na desetke štenaca svojih kuja jer joj na pamet ne pada potrošiti novac na pse (bože sačuvaj takve pomisli!) pa ih dati kastrirati recimo. Treba vidjeti taj tupi pogled kada joj to, recimo, predložim.

Bela je za sada na sigurnom jer cijele dane provodi s mojim roditeljima na vikendici (nešto malo udaljenoj od njenog, nazovimo ga, pravog doma). Bela, međutim, ne ide doma, Bela živi, spava, igra se i hrani kod mojih roditelja. Moja mama ne dolazi doma već tjednima samo da bi Bela ostala živa. Međutim, morat će otići s vikendice koja nema ni vodu, ni struju i koja je to što kažem, vikendica, a proći će i ljeto. S ljetom će vjerojatno proći i Bela. Ako mi ne pomognete da joj nađemo dom.

Zato vas molim da se raspitate ima li zainteresiranih udomitelja i pišite mi na nisamjaodavde@mailpuppy.com. Bela je zaigrano štene, pametno, mazno, obožava primati i davati ljubav, voli i spavati i satim može biti potpuno mirna, jako je privržena. Gledajući nju imate osjećaj da je samo oličenje radosti života. Upravo stoga mi je strašno, prestrašno i pomisliti što ju čeka. Zato ako ima netko kome treba jedno klupko čiste sreće da ga uveseljava i voli, neka se javi. Dobila sam dozvolu da ju pokušam udomiti prije "konačnog rješenja". Zato moramo požuriti i zato vas MOLIM pomoć. Bela bi, po mom mišljenju bila idealna za starije ljude, umirovljenike ili one koji su stalno kod kuće. Ja bih je uzela, ali mene nema doma od jutra do mraka, a moja mama je slaba na nogama i ne može s njom u šetnje. Da živimo u kući, ili sada dok su na vikendu, sigurno bih je uzela.

A za sve koji su bili tako dobri da su stavili Moralesovu sliku, sretna vijest. Morales je udomljen. Dobio je gospodin putovnicu, ima i prijatelja pekinezera u obitelji i uči njemački :o) Uvijet te obitelji koja je željela još jednog psa bio je da ga nitko drugi neće. Eto, ima i takvih ljudi. Nadam se da će se netko takav naći i za Belu. I nju i njih u tom slučaju čeka neopisiva sreća."

Odgojne metode

2007-07-19T08:01:00.000+01:00

Dragi moji prijatelji, puno mi je vruće pa nemam snage pisati. Ali kako znam da rado želite čuti neke novosti od mene, evo da vam se javim.
Otkad sam bila na operaciji i skinula končiće i haljinicu, prošlo je puno vremena. Otad sam skroz odrasla i uozbiljila se. Da nisam pas nego ljudsko štene, vjerojatno bih sada išla u srednju školu. Eto tolika sam.
A kako se to dogodilo odjednom, nemam pojma, ali mislim da su tome najviše pridonijeli Bongo i Kikka. Sjećate li se Bonga i Kikke? Pa pričala sam vam o njima. I o teti Tini.

Uglavnom, Bongo i Kikka su već veliki i imaju više od dvije godine. Ja sam za njih balavica, ali isto su me super prihvatili i lipo se družimo. A Bongo se pravi ko da smo Kikka i ja njegove cure, pa nikome ne da da se približi. A je smišan Bongo.
Pošto moji mama i tata nemaju auto, dođe teta Tina po nas pa sjednemo u malo auto, iza Bongo i Kikka, a naprijed teta Tina, mama i ja na mami. To van je smišno za poludit i kad nas ljudi vide po gradu u tom malom malom autu, sa tri pasa, umiru od smija. I ja isto. Pa idemo na Marjan. Ja mislim da šetamo barem 5 kilometara. Pa nam teta Tina i moja maman bacaju šiške i štapove, pa nam daju keksiće i nagradice, a mi guštamo ko prasci.

E sad, zašto sam tako brzo odrasla i naučila masu novih stvari. Zato jer je Kikka očito zaključila da mi je potrebno malo reda, rada i discipline. Ja ne mislim tako, al dobro. Neka joj. Ko je jači taj tlači, pa se onda već dva puta izderala na mene. Malo sam se uplašila i tražila od mame zaštitu, a mama, tuka jedna, ništa. Ni trepnila nije. Pa sam se uvridila i naljutila se na mamu, ali posli, kad me malo prošla ljutnja, shvatila sam da je to za moje dobro i da znaju i Kikka i mama šta rade. To se zove odgoj.

A ja sam, stvarno priznajem, ponekad malo neodgojena. Pogotovo kad se dijele neki keksići pa bih onda najradije sve žive pase potirala i sama izila sve keksiće. Al eto, ne ide to tako. Pa sam skužila da zapravo neću dobit ni jedan keksić ako budem nepristojna. Tako sam odlučila biti kul. Pogotovo kad je Kikka tu.
Inače, nemojte mislit da se ja bojim Kikke. Kikka je stvarno super cura i nadam se da ću, kad narastem, biti kao ona. Da će svi muški kidat vene za mnom ko što sada kidaju za njom. Da će mi svi govorit kako sam lipa i dobra, ko šta sada govore njoj. Pa ću onda ja, a ne Kikka, biti Bongova No.1 djevojka.

Ajme, ljudi moji,pogledajte ove slike pa recite da nije najzgodniji frajer na svitu ovaj Bongo moj. Dobro, nije još moj, al bit će. ;)

Bye bye haljinici i končićima

2007-06-26T14:02:00.000+01:00

Skoro sam poludila. Mislila sam da ću totalno ispalit na živce o onoj mojoj haljinici i sa končićima. Uhvatila me totalna ludavica zadnja dva tri dana, pogotovo zato šta mama nije četiri dana išla radit, a to mi je zakon, pa bi se stalno igrala, skakala po njoj i ludovala. A kad ono, mama se nije tila sa mnom igrat nego mi je stalno govorila „ Mir, mir Kaja“, pa onda „Dosta Kaja“, pa onda „Sjedni kaja“. Pa sam više ispalila.

Zato sam današnji dan dočekala ko ozebli sunce. Barba doktor mi je jutros skinio končiće i vešticu i zavoje oko zadnjih šapa i sad sam ko avion. Letim, trčim, skačem, s kauča na pod, s poda na kauč, pa na kauč opet, pa po livadici, pa lovim leptiriće i bube, pa opet skačem, pa povlačim konop igram se s tatom. Naprosto, uživam.

I ovo bi mi bio najljepši dan u životu da nije moja Maza bolesna. Ima laringitis i kašlje ko mali magarac. I ne smije nigdi ić da se ne bi umorila, a uz to je još dobila i mengicu pa sad nosi gaćice.

Ma strašno. A ja taman mislila da ćemo večeras nas dvi trčat i ludovat. A kad ono, šipak. I za ne falit, još je i prija Nala dobila mengicu pa ni nju neću vidit u psećem vrtiću. Ah, te cure velike…

Moram mamu nagovorit da idemo prije Maza, Nala i ja negdi u javašluk, bez muških, kad prija Maza ozdravi i dobro se izigramo i nadoknadimo ove propuštene ljetne dane.

Nešto lipo i nešto grubo

2007-06-20T09:35:00.000+01:00

Malo sam vam bolesna i bolna, ali nije da se žalim. Dobro sam i svakim danom u svakom pogledu sve više napredujem. Iza mene su veliki događaji. Jedan lijepi, a jedan manje lijepi. Ali idemo od lijepog.

Kao što svi znate ja vam imam ekipu iz psećeg vrtića. Mazu, Nalu, Rorija, Dagija, Roka, Ronija, Hurija i ostalu bandu s kojom se družim svaki dan. Uglavnom budemo u vrtiću ili prošetamo po tvrđavi na Gripama, ali kako su u našem gradu došle nesnosne vrućine, otišli smo put mora, na Firule. Nas cilo krdo pasa i oni, naši mame i tate. Kad smo došli do Firula, još se nismo ni spustili na more, a Nala već u moru. A je kraljica! I pliva, roni, kupa se… Zakon je Nala. Onda Rory uletio, pa Hury i na koncu moja mama. I vidila ja, odnio vrag šalu, moram i ja. I krenem, a kad ono tlo pod mojim nogama nestaje sve više i više sve dok se na kraju nisam našla skroz mokra i plivam. Ljudi moji, ja plivam! Nisam mogla virovat da i ja to mogu. Mama i tata su bili presretni, a mama se toliko veselila da je skakala od sreće.

I dobro mi ide. Nisam baš ko prija Nala jer ona je ipak stvorena za kupanje, ali nisam ni ja za bacit. Idem ko torpedo, ali u krug. I grebem mamu jer je stalno pokušavam uhvatit, a ona mi biži.

Pa smo sutradan opet išli na kupanje u ranu zoru, prije nego što su penzići počeli dolazit na Fire. I opet sam plivala, al prija Nala me totalno oduševila kako je hrabro išla u duboko, u moru hvatala tenisku lopticu i ronila kamenje.

O grubom vam neću previše pisat jer mi je još bolno i želim ga šta prije zaboravit iako je zapravo sve ispalo dobro i sad sam ok. Čak mogu mislit, a jučer nisam mogla ni to. Jučer sam bila na sterilizaciji. Morala sam to napravit jer ja ne mogu bit mama kad narastem, a ako ne budem mama mogu se teško razbolit. Pa je barba doktor rekao da me treba operirat. Samo, mama i tat su mislili da će to napravit kad budem imala barem jednu godinu, a kad ono, doktor kaže da bi bilo dobro šta prije.
Mami i tati se slomilo srce. Morali su ga stisnit i odvest me na operaciju. Barba doktor je bio dobra prema meni i sve je dobro napravio. Sad imam jedan mali šavić na trbuščiću i jaketicu koju mi je tata skojio od svoje majice da ne bi te šaviće potrgala.

Jučer nisam mogla ništa. Samo sam spavala i išla vanka pipi. Tek navečer mi je proradio prazan želudac pa sam tražila mami da mi da nešto. Skuhala mi je jetricu i juhicu i mislim se ja, šta, jel ja trebam krepat da bi dobila malo pravoga mesa!

Bilo kako bilo, danas mi je puno bolje. Manje spavam, jedem pomalo jetricu i guštam u maženju i paženju. Ali isto ću više guštat kad za koji dan opet dođem u pseći vrtić sa svojom ekipom haračit i ludovat.

Visok, zgodan, crn

2007-06-14T13:31:00.000+01:00

Moje veselje nije dugo trajalo. Svašta se od Drvenika izdešavalo, al malo toga lipoga.

Nekidan kad smo bili u vrtiću i ja se igrala sa Mazom i ostalom ekipom, eto ti jednog pridošlice. Stoji on i gleda nas i gleda, a nikako da dođe da se upoznamo. Zgodan tip, nešto malo stariji od mene, ali još uvijek mlad. Crn, viši od mene, pomalo sramežljiv, ali zaigran. I malo po malo, dečko se oslobodio i došao do nas.

Mama i teta Minja su odmah vidile da jadničak nema ogrlicu, da je sam i da je gladan i žedan. Pa mu je moja mama dala vode da pije, a teta Minja mu je dala jest malo koliko je imala.
I on je onda odmah živnio pa smo se nas dvoje cijelu večer igrali. Super je društvo bio, stvarno zabavan i šarmantan. A ni ime mu ne znam… 
I tako smo stali u vrtiću sve dok nismo trebali ići kući, a kad ono, krene on za mnom i mamom. I mama kaže, ajde ok, kad hoćeš ideš s nama doma pa ćemo te ujutro vodit u azil. Jer već je bilo kasno, skoro 10 i pol sati navečer.

Kad smo došli kući, tek onda je meni postalo jasno šta se događa pa sam totalno poludila kad su mu dali jest prije nego meni. Ma šta oni misle, ko je tu gazda!?!? Ja trebam prva dobit jest. Ja!!! Ne tamo neki gladnuš s ulice. Pa sam mu išla pokazat di mu je misto i par puta zarežala na njega, a on se branio, kao nisam ja kriv. Mislim se, vraga nisi ti!

I onda su tata i mama vidili da je odnio vrag šalu i da nećemo s njim i sa mnom u istom stanu uspit preživit noć (paprica sam ja, ne dam svoje) i odluče ga odvest do azila i tamo kod ulaza ga vezat i ostavit da ga ujutro volonteri skupe. Mama je prije toga zvala sve brojeve telefona od azila koje je znala, ali se niko živ nije javio. Samo jedna teta iz udruge Arke koja je mami objasnila di je azil.
I tako su ga moji strpali u auto, i odvezli. Dobro su ga vezali s dugim konopom, ostavili mu zdjelicu s vodom, pomazili ga i pozdravili se s njim. On, mama kaže, nije ni plakao, ni lajao, ni nikakve probleme radio. Samo je, ko prava dobrica, sjeo i gledao kako mama i tata odlaze od njega. I više ga nikad nismo vidili…

Mama je odmah ujutro u 7 sati zvala azil da vidi jesu li ga našli, ali zamislite, nisu. Netko ga je odvezao i tko zna di je jadan sada. Jeli gladan, žedan, jeli živ još… Tko zna…Tužna sam…

Sad mi je jaaaaako žao što sam bila zločesta prema njemu kad je došao u našu kuću, ali šta san ja bidna znala? Sad bi sve drugačije da mogu. Bi, majke mi!

A ipak me kazna dostigla, samo da znate. I to najgora kazna koju možete zamislit. Sterilizacija u ponediljak najranije ujutro. Drugo nisam ni zaslužila.

Na Drveniku

2007-06-11T12:43:00.000+01:00

E sad je stvarno prošlo puno vrimena da vam se nisam javila, pa ne znam odakle bi počela. Ali da puno ne duljim, bila sam na Drveniku.

Prvi put u životu. To vam je jedan mali, mali otok blizu Trogira, na kojem ima samo dućan i pošta, kafić koji radi samo ljeti, nema auta, a ljudi je malo. O pasima da i ne pričam. U tri dana srela sam samo jednoga koji je bio toliko ogroman da nema šanse da bismo se ikako mogli mi dva igrat.

Pa mi je falilo moje društvo iz vrtića, ali svejedno sam se super zabavila. Po cile dane sam lovila leptiriče, muhe i pčele, pa me jedna bila i ubola u njušku. Onda mi je mama stavila hladne obloge da mi to splasne i molila boga da mi ne bude ništa gore, a ja ko ja, to prošla sve ko od šale i nastavila dalje lovit sve što leti. Mama je histerizirala da me ne bi opet ubolo, ali dobro sam prošla na kraju. Više me ništa nije bilo ubolo.
Najgore iskustvo mi je bilo kad je mama išla u more se kupat. Uhvatila me panika kad sam vidila da ide sve dalje i dalje. Pa sam plakala i cvilila ko da mi kožu deru, a tata kaže da sam se čula sve do kuće. Ali u more nisam ušla. Frka mi je. Šta ja znam šta ima tamo dole!
Samo me mama malo poškropila s morem da mi ne bude vruće, pa sam se dalje nastavila igrat lova mušica, leptirića i pčela, a na moru i galebova. Ljudi su mi se smijali, ali ja se nisam dala smest.

Za one pase koji se vole kupat, Drvenik je raj jer se mogu kupat di god hoće i ne moraju ko moja Nala u Splitu ići na plažu u 6 sati ujutro da bi malo plivali u moru.

Tri dana sam ja non-stop lovila. Nikako nisam stajala ni gasila se. Nisam mogla prestat iako bi padala s nogu. Pa bi me onda tata i mama na silu odveli spavat u kuću kako bi bar malo došla k sebi. Inače bi ja još lovila.

Pa sam jedan put mami i tati pobigla iz dvora. Morala sam. Nisam mogla odolit zovu divljine i letećim objektima. Mama je trčala za mnom ko blesava i jedva me stigla. Mislila sam da ću dobit batina kad me napokon uhvatila, ali samo se izderala i iživcirala. A ja sam sutra opet otišla.

I mislim se, na Drveniku nema auta, nema ceste, nema ničega. Pa zašto onda neće da me puste da idem sama nego moram stat u dvorištu kad su oni u dvorištu. I moram čekat da oni idu vanka da bi i ja išla. Bez veze. To mi je bilo baš glupo. Razumin u Splitu, u gradu, ali na tom otočiću… Stvarno nema smisla.

Bilo kako bilo, super mi je bilo. I jedva čekam opet. Pa se možda i okupam.

Čudo pogleda

2007-05-30T12:42:00.000+01:00

Znači, ipak je moguće bit dobar i poslušan i na svaku maminu i tatinu, di oni okom, tu ja skokom. E sad se vi pitate o čemu priča ova mala Kaja? E, pa da vam kažem, Kaja više nije mala. Istina da Kaja ima samo 5 mjeseci i 7 kila i tko zna hoće li uspit doć bar do 10, ali u glavi, ljudi, u glavi, Kaja je odrasla. E, sad sa opet pitate kako je to odjednom narasla? E, pa reći ću vam ja. Narasla je od hrenovke! Dobro, i klekera. E, da, i od pogleda.

Uglavnom, da ja vama tu ne duljim, nakon što je teta Tina (koja ima Bonga) mami i tati pokazala šta oni trebaju radit, mama i tata su meni pokazali šta ja trebam radit i sad smo svi sretni i pametni.

Bongo gleda
I svi se čudom čude kako tako mali pas, a tako ozbiljna i poslušna. Svi mi oni iz mog vrtića kažu da se takav postaje tek kad imaš jednu godinu. Ali, ljudi, ne i ja. Kad biste vi znali kako je lako, a kako puno znači kliker i hrenovka!

Ovako ide vježba: ja sjednem ili stojim (to nije važno), a mama ili tata (i to isto nije važno) sjednu ispred mene. Mama (ili tata) stavi ruke iza leđa da ja ne bi varala i onda počne vježba. Mama (ili tata) me zovnu: „Kaja“, a ja dignem pogled i pogledam mamu u oči. Kad to napravim, mama klikne klikerom i da mi hrenovku. I nitko onda sretniji od mene i mame (ili tate).

Ja gledam
Ja sam mislila da ne smijem gledat mamu i tatu u oči jer je to, u našem psećem svijetu, poziv na svađu, ali mama i tata mi to dopuštaju i još nagrađuju. I onda uživam gledat mamu i tatu u oči i ponekad mi se čini kao da ih do tad nisam još ni vidila. Kao da tek sad vidim mamino lice i tatine veeeeelike oči.

I onda sve ide lako. Sve se bazira na tom pogledu u oči i sve je tako lipo i veselo. „Kaja!“ - ja pogledam u oči, „dođi“ i ja dođem, sjednem, donesem… ma sve i dobijem klik i hrenovku. Nema vikanja, nema cukanja za višak na mom vratu. A nema ni potrebe jer ionako znam da ću ako budem dobra dobit hrenovku.

I onda smo jučer išli van i dok smo tako hodali, ja na uzici, a mama me vodi, meni došlo da gledam mamu i tako smo išle nas dvije i gledale se. Najsretnije na svijetu. I nitko nam nije ravan. Meni i mojoj mami.

Sve za hrenovku!

2007-05-24T11:36:00.001+01:00

Jučer je za mene bio veliki dan. Napravila sam nešto što nikad prije nisam. Mama i tata su jaaaaako ponosni na mene, a ja sam sretna što su oni tako sretni.
Nego, prije nego što vam sva ispričam, idem od početka.
Kako sam vam i pisala, mama se dogovorila s tetom Tinom i Bongom da se nađemo i da nam teta Tina pokaže čaroliju. Mislim, nije to prava čarolija, ali meni se u početku činilo da jest. Cijela ta priča sa hrenovkicama, duuuuuugim povodcem, klikerom… Bila sam malo zbunjena.
Išli smo na Jadro di su nas čekali teta Tina s Bongom i teta Luce sa svojom Kikom.

Prvo, kad sam tek vidila koliki su Bongo i Kika, malo sam zastala, ali brzo sam se sabrala jer nisu ništa veći od ekipe iz psećeg vrtića, Nale, Roka, Pabla, Hurija, a o Zoru da i ne pričam. Malo smo se poigrale Kika i ja, ali ne baš puno jer sam još pre mala pa joj nisam toliko interesantna. Bongo je bio u svom filmu, stalno u rijeci pa se nismo baš previše družili. Ali skroz to razumin jer je on već momak i po, a ja sam tek za vrtić.

I onda je krenila čarolija. Mama bi me zazvala i kad bih je ja pogledala u oči, ona bi kliknila s klikerom i dala mi hrenovku. U početku nisam kužila šta treba napravit, ali nakon nekoliko puta mi je sve bilo jasno. Pogotovo zato što je slijedila hrenovka nakon pogleda. I nije teško, stvarno. Brzo sam ja to skopčala.
I sad bih trebala svaki put kad me moji mama i tata zovnu „Kaja!“da je njih pogledam u oči. Yeah right! Ko da mi se da…. Dosadno…. Idemo se igrat!

U svakom slučaju, nismo dugo učili nego smo se brzo počeli igrat i to mi je spas. Bongo i Kika su se kupali u rijeci, a ja nisam htjela jer mislim da bi se utopila. Mama kaže da ne bi, ali šta ona zna… !

Teta Tina mi se jako svidila, jer, iako sam je vidila tek prvi put, stalno mi se nekako mazilo s njom, pa sam joj dolazila i blatnjavila je svojim šapicama. A ona se nije ljutila nego mi je čak davala i hrenovku ponekad. Pa sam malo trčala, sva nabrijana, pa se igrala s Kikom, pa gledala njih kako se kupaju u rijeci i popodne je prošlo dok si rekao „hrenovka“.

I sad… zašto vam sve ovo pričam. Pa zato jer sam jučer, po prvi put u svom životu, kad smo bili u psećem vrtiću sa još puno pasa, kad me mama zazvala „Kaja dođi“ ja stvarno i došla. I onda mi je mama za nagradu dala hrenovku. Eto… tako vam se, ljudi moji i prijatelji psi, dobivaju hrenovke!

Rijeka ipak nije odnila tatu

2007-05-22T08:38:00.000+01:00

Kao prvo, novost je da ću upoznat Bonga i Tinu. E sad se vi pitate ko su ti. E, pa Bongo je jedan prekrasni zlatni retriver, puno pametan, lijep i svašta zna, a Tina je mamina prijateljica, Bongova gazdarica, koja svašta puno zna o odgoju pasa, pa će teta Tina pokazat mami kako da me nauči još puno toga da izrastem u dobrog i finog psa. I to na kliker. Ne znam još ništa o klikeru, ali mama kaže da je to dobro. A ja vjerujem mami. I još mi treba jedna duuuuuuga uzica i paketić hrenovki (već sam dobila jednu, hi hi hi). I tako, sutra je za mene veliki dan.

Ali nisam vam to htjela ispričat, nego sam vam tila reć da sam bila na rijeci i da sam se vozila u kanuu. Išli smo na rječicu Krčić, mama, tata, barba Bubi i ja. Nosili smo kanu. Nije pravi, nego na puhanje, ali svejedno je super. Ja sam se u početku malo bojala buke slapova, ali brzo sam shvatila da to nije ništa i odmah mi je bilo lakše. A mama se cijelo vrijeme bojala da ja ne upadnem u rijeku pa me stalno držala na uzici. Ali nisam ja blesava, neću ja u rijeku tek tako.

Onda smo nas četvero sjeli u kanu i veslali po rijeci. Super mi je bilo. Slušala sam slapove i stabla, gledala planinu, njuškala i ogledala se u rijeci. Kad smo došli na livadicu kraj rijeke, svi smo marendali, ja svoje, oni svoje. Isto mi je mama, da tata ne vidi, dala na prst malo Gavrilović paštete. Kako je dobra! Još onako rastopljena i jušnata. Genijalno!
A onda su tata i barba Bubi otišli negdi sa kanuom, a mama i ja smo ostale same. Nije me bilo strah ostat kad sam s mamom, ali ono šta me totalno zbunilo i uplašilo je bilo kad su tata i barba Bubi samo projurili kraj nas na rijeci u kanuu i nestali. Ja sam trčala za njima da ih spasim, ali nisam uspila. Više nije bilo puta. I kad je tata nestao uhvatila me panika, pa sam plakala i plakala, i panično kričala… Mislila sam se čak da skočim u rijeku, ali mama me nije tila pustit. Nikako se nisam mogla smirit iako me mama tješila i mazila. Samo mi nije bilo jasno zašto je mama tako mirna. I u panici sam totalnoj bila sve dok se tata i barba Bubi nisu vratili.

K vragu i oni i rijeka i kanu i sve! Šta san ja bidna znala da nije to rijeka odnila tatu i da će se tata vratit!?! To je za mene bilo grozno iskustvo zbog kojeg mi je prisjeo cili izlet na Krčić i rijeka i kanu i svi skupa.

Moj veliki braco

2007-05-16T08:04:00.000+01:00

Još uvijek tražimo novi dom za mog malog prijatelja, malog mješanca hrvatskog ovčara. Javilo se nekoliko ljudi, ali mama je rekla da ga ne želi dati na selo da stoji na lancu, nego samo može kao ljubimac i maza. Isto, ni lovcima neće mama da ga damo. Pa sad još uvik čekamo i tražimo i zovemo. Valjda ćemo uspjeti jer je moj mali prijatelj stvarno medenjak.

Nego, imam i jednu super vijest zbog kojeg sam jako jako sretna. Imam brata!!! Ljudi, nisam mogla virovat kad sam ga vidila! Isti ja! Samo ja sam ipak malo ljepša od njega jer sam djevojčica, ali svejedno, jako smo slični. Mama kaže da imamo iste pokrete, isto kašljuca, isto laje, isto sjedi u krilu, sve isto ko ja.

Mislim da nam tata nije isti jer on ima malo dužu dlaku sa svijetlo smeđim flekama i malo kraće tijelo nego ja, ali sve drugo je isto.

Moj je brat kod tete Jadre i njene mame koje su mene našle i udomile kod mojih mame i tate. Moj je brat, isto kao i ja, ubačen u njihov vrt, ali eto, njega su zadržali. I super da je tako, jer one ga stvarno vole i čuvaju, a on je sretan. Moj braco se zove Floki i malo je stariji od mene, ali i on je još mladi psić. Ima samo godinu i po dana.

I još nešto. Zamislite, je svijet mali! Moja mama i teta Jadro koja je mene udomila kod mojih roditelja imaju zajedničke rođake na Hvaru. Tako su moja mama i moja teta Jadro skoro rodice! Meni je to super kako smo povezani. Naše dvije obitelji. Njihova ljudska i naša pseća.

Tužna sam i ljuta

2007-05-14T12:06:00.000+01:00

Nikako da pas pobjegne od te tuge, nikako da ga to zaobiđe, nikako da prestanu siroti psići završavat na ulici. Kakvi ste to vi ljudi? Kako možete siroto štene ostavit na cesti? Kako?
Ne mogu to shvatit. Zar je toliko teško odvest nas do azila gdje ćemo biti koliko toliko zbrinuti? :(((
Mama je isto tužna. I bila je cijeli vikend žalosna, i još je. I ja sam s njom. I tata. Zvala ju je prijateljica i rekla da je na sred ceste našla jednog prekrasnog muškog psića, isto mješanca kao što sam ja, samo crnog. Moj je vršnjak, 4 ipo mjeseca ima. I baš je lip. I dobar je sirotan. Nema nikoga jadničak.
Dobro je odgojen i već, kao i ja, zna pitati ić vani na WC. I voli djecu. Baš kao i ja.
Sad se mama i mamina prijateljica muče da mu nađu dom. Mama je poslala mejl, zvala sve žive koje zna, stavila slike na Internet, na forum i stalno pita jel zna neko ko bi uzeo malog mješanca.

Ali nećemo ga dati bilo kome. Moraju stvarno voljeti životinje i ne smije biti pas za na selo pa da ga drže na lancu. Ne dolazi u obzir! Mora biti pravi kućni mezimac, kao što sam i ja.

Nadam se i molim se da mu se nađu neki dobri roditelji kao što su i moji. Pa da i on, baš kao i ja, uvidi kako život ipak može biti puno lijep i sretan.

Šta oni misle...

2007-05-11T10:51:00.000+01:00

... da sam ja David Copperfield. Ma daaaaaj.... Nema šta ne znam. Sjedni, lezi, pogodi, daj žabu, donesi lopticu... Još bi oni tili da iz ležečeg položaja opet sjednem. Nisu normalni!!! A mama mi se stalno smije. Baš je bezobrazna. Nije joj palo na pamet kako to djeluje na moje samopouzdanje.
Evo vidite pa vi meni recite jel to normalno šta oni meni rade? I još me ucjenjuju s keksićima!!! Uh… !

(dvoklik na sliku i otvorit će se video)

Pravda za sve!!!

2007-05-10T09:34:00.001+01:00

Najbolje šta vam moram reć da sam jučer sprašila jednog staforda. On će meni kopat moju rupu. Neš, ne!!!
Šta je bilo... Stojim ja u vrtiću i kopam rupu. Kopam i kopam svaki dan. Ovo mi je već četvrta. I to je moja rupa. Od 7 ipo do 8 ipo sam neumorno kopala, kad eto ti tog staforda Nunkija. Inače, Nunki je skroz kul pas. Ima jednu (i još malo priko) godinu, al uopće nije opasan kako ljudi misle, iako izgleda ko razbijač.
Bilo kako bilo, eto ti Nunkija. Turne on mene sa strane i da će nastavit kopat moju rupu. A kad meni puka film!!! Zamračilo mi se pred očima! Štaš' ti mene gurat i onda moju rupu kopat! Tako sam ga sprašila da mu više nije palo napamet probat. He he... Je sam faca :)

Inače, Nunki je super i masu mi je drag, da ne biste mislili da ga ne volim, ali triba bit pravde u vrtiću. Pa i za nas male!

Nisam na prodaju

2007-05-08T09:32:00.000+01:00

Dugo vam se nisam javljala jer sam imala puno posla i nikako nisam stigla. Ali, kako se kaže, nikad nije kasno, pa da počnemo.
Kao prvo postala sam priznati i pravi pas. Za to sam dobila zlatnu medalju na kojoj piše HR. Tata mi ju je stavio na moje nove tregere tako da svi vide moju medalju. Nije bilo lako doći do medalje. Čak 5 pikanja sam morala preživit. Prva tri za neke šteneće bolesti, onda jedno veliko pikanje za bjesnoću i četvrto i posljednje, bar za neko vrijeme, za čipiranje. I onda.. zlatna medalja. Tako sam ponosna na sebe što sam sve to preživila i junački izdržala. Čak na ova zadnja pikanja kad sam išla, nisam ni glasa pustila.
Sad sam po tome ista ko ekipa iz psećeg vrtića, ko Roni, Roko, Kika, Klea, Rika, Gita i drugi. Vidila sam ja kod njih tu zlatnu medalju, ali nisam znala kako je dobit. Sad znam.

Pričala sam vam već o psećem vrtiću. Tamo dođu svi koji blizu žive. Obično izađemo kad počne dnevnik, jer mama i tata to ne gledaju, i ostanemo sve do 9 ipo sati. Ja se tamo dobro poigram, a najnovija i najbolja prijateljica mi je Gita. Gita je zakon! Gita se zapravo zove Gitan, pa su je prekrstili u Gita. Ja mislim da je to puno lipo ime. Gita je crni patuljasti šnaucer, ima 8 mjeseci i došla je iz Osijeka. Puno je dobra Gita. I lipa je. Nas dvi se super igramo svaki dan i ja jedva čekam izaći u vrtić da se vidim s Gitom. I ona isto.
I puno je smišno kad se nas dvi igramo jer i Gita i ja imamo zvonce na svojim tregerima, pa onda pari da je Božić kako zvoncamo. I svi nam se smiju.

Oprosite molim što su slike mutne, ali nemamo mira pa nas ne možeš normalno slikat nego tako.

Jučer sam bila na fešti Svetog Duje u gradu. Išla sam sa Žoržom (s kojim sam se počela super slagat) pa je jedan barba kad nas je vidio kako smo smišni, pitao: „Pošto komad?'“ Tata je umro od smija i rekao je da nismo na prodaju. A mama je posli rekla da nema tih para za koje bi me prodala. Uh što volim moju mamu i mog tatu. I oni mene isto.

Kaja Nacionale

2007-05-02T10:00:00.000+01:00

Totalno sam kul. Uopće mi više nije teško ući u kadu i da me mama i tata tuširaju vodom. Sad je mama to počela radit skoro svaki dan kako bi se ja navikla i uspilo joj je. Više se ne bojim. Čak i pijem vodu s tuša.

E sad se pitate zašto Kaja Nacionale? Zato jer sam postala popularna diljem Lijepe naše, a najpopularnija sam u Zagrebu i Zadru. U Zadru pogotovo.
Iz Zagreba ima jedna teta koja radi tu u Splitu, a mama je zna sa foruma o kućnim ljubimcima. Ta teta se totalno oduševila sa mnom i onda je došla da me vidi u moj pseći vrtić. Ima i ona svog kućnog ljubimca, haskija, ali on je jadan morao ostati u Zagrebu pa joj jako nedostaje. Baš mi je to žao. A dobra je teta… baš je dobra…

U Zadru sam turbo popularna. Tamo je cila ekipa iz zadarskog azila poludila za mnom (a ko i ne bi kad sam stvarno medena). Toliko su poludili da je teta Maya, kad je došla u Split, molila mamu i tatu da me upozna. I tako je bilo. Našli smo se s tetom Mayom blizu moje kuće pa sam je odvela u moj pseći vrtić da vidi di ja to izlazim vanka. Malo sam se pravila važna, ono grizla, nisam baš slušala mamu i tatu, skakala , trčala ko blesava, režala. Mama se malo sramila zbog mene jer me stvarno nije tako odgojila, ali šta ću, jednostavno mi je tako došlo. A teta Maya je svejedno bila oduševljena sa mnom i cilo vrime me slikavala sa svojim mobitelom.
A skoro se nismo uspili upoznat s tetom Mayom jer je bila padala veeeeelika kiša. A bila bi velika šteta da kiša nije stala padat u zadnji čas.

Teta Maya je u Zadar odnila moju koficu koja je bila moja kad sam bila mala skroz i moju zdjelicu i još neke zdjelice, salame i hrane što su je mama i tata kupili u dućanu za mene i druge od moje vrste. I baš je lipo bilo to šta su u tom dućanu, koji se zove Vaši ljubimci, mami i tati dali popust kad su rekli da je to za azil u Zadru. I još sam vidila da skupljaju za životinjice tu u Splitu pa je mama i njima kupila malo hrane. A jadne te životinjice koje nisu imale sreće kao ja da nađu dom pun ljubavi.
A u Zadru je takvih, zamislite 200. Zamislite, 200 jadnih pasića, a mace da ne spominjemo. I za sve njih se brine samo njih 4, Marijana koja je glavna, onda Maya koju sam upoznala, pa jedan dečko Miro i Iva koja ima veeeeeelikog Huga. Ja stvarno ne znam kako sve to uspiju kad oko mene jedne ima toliko puno posla.

I za kraj još jedan detalj. I to modni. Kao prava zvijezda psećeg zvjezdanog neba, moram imati odgovarajući accesoire, pa su mi mama i tata kupili nove crvene tregere sa super funky dezenom na male kosti. I stvarno mi fenomenalno stoje.
He, he, he... Zapravo i iskreno, kupili su mi tregere jer sam stare pregrizla, a ovi su malo jači i teži za žvakanje, ali bolje zvuči ono prvo, jel da?

Kupanjac

2007-04-25T12:34:00.000+01:00

Jučer su me mama i tata kupali nakon puno vremena jer sam se usvinjila u pasjem vrtiću. Znam da sam bila šporka i blatnjava i da sam smrdila, ali draže mi je i takva bit, nego se kupat. Uvale me u kadu i stave u klinč. Ne mogu ni naprid ni nazad. Jedino što mi preostaje plakat iz sve snage (a inače nikad i za ništa ne plačem) tako da se zidovi tresu. A mogu i grist. I grizla sam. Nisam mamu i tatu, ali jesam ručnike i tuš.
Pa su mi stavili pamuk u uši da mi ne bi voda uletila, pa ništa nisam čula. Ma grozno mi je bilo.
Priznajem, iz mene je izašlo puuuuuno zemlje, blata i smradića, voda je bila sivo smeđa, ali to mi je bilo toliko grooooozno iskustvo da bi radije do kraja života trpila to nego se opet okupala. Jer to nije sve. Posli je došlo sušenje. S onim odvratnim fenom što bući ko blesav i bubnjiće mi probije. Ma ko je to izmislio!!!

Srećom, bar mene moji mama i tata ne kupaju toliko često nego samo svakih par mjeseci kad se usvinjim, a ima onih ko Ari (njegova mama radi s mojom mamom), jadan, koji se svaki mjesec mora kupati. Ali i to mi je previše.

A sad se vi pitate zašto je meni kupanje toliko grozno. Reći ću vam zašto. Zato jer, čim se malo smočim, odmah se sjetim onog tužnog dana kad su me ostavili na kiši pa sam cijeli dan, mokra do kože, umirala od straha i pitala se što će sa mnom biti. Eto zato se ne volim kupat.

Ja sveznajuća

2007-04-23T14:28:00.000+01:00

Kad sam bila mala pola stvari nisam znala. Nisam znala ni da postoje. Čak sam mislila da mi je ime „Dođi“ jer su me mama i tata stalno tako zvali. Samo mi nije bilo jasno što je to „kaja“ A sad… sad znam puuuuuno toga. Znam šta je dođi, znam sjedni, daj šapu, jedi, očeš ić pa-pa, oče Kaja jest, di je loptica, donesi i svašta nešto znam.
Al najveći uspjeh mi je šta znam „pogodi“. To vam ide ovako: ja sjednem ispred mame ili tate, a oni uzmu moj keksić i iza leđa ga promiješaju. Onda stave obe ruke ispred mene. Zatvorene, tako da ja ne znam di je keksić, a ja onda pogađam. Šapom taknem jednu ruku, pa ako nije tu, onda drugu i kad pogodim dobijem keksić. I super mi je to šta svi, kad vide taj moj trik, totalno odvale od oduševljena. Tako sam glavna faca u ulici. Ja i Roni (jer Roni isto to zna).

Roni je moj stariji prijatelj iz psećeg vrtića. On ima već 10 godina, ali dobro se drži. I kad ja malo odulutam, onda Roni ide po mene pa me vrati natrag. Roni je veća faca od mene!

Bila sam na moru i u šumi. Na moru sam već jednom prije bila pa mi više nije baza, osim šta sam upoznala Lajlu pa smo se tako dobro igrale da su svi koji su tuda prolazili, zastajali i gledali nas i smijali nam se. Fora!

Šuma me totalno oduševila. Koliko tamo ima čuda za istraživat, njuškat i učit. Cijeli dan nisam oka sklopila jer jednostavno nisam imala vremena. Jer sam morala ostat budna da sve vidim. Nadam se da će me moji tata i mama opet vodit u šumu.

Obožavam vikende. Onda mama ne ide radit pa idemo svagdi. Idemo mi i preko tjedna, ali vikendom idemo na luda mjesta. Zato volim vikende. Jedva čekam sljedeći!

Krave, koze i moja Gara ima mengicu

2007-04-17T07:26:00.000+01:00

Svašta sam ovaj vikend vidila. Puno toga. Ali idem vam od početka pričat.

Mama i tata su me opet vodili na livade. Samo neke druge. Nismo se morali tako puno vozit kao zadnji put, a livade su 100 puta ljepše. Bio je i jedan potočić, ali ovaj put nisam upala u njega. Samo sam malo vode popila.
S nama su išli mama i tata od moje Gare, mama i tata od prave, velike Kaje i još jedni prijatelji od moga tate i moje mame. Inače, da vam ispričam o velikoj Kaji. Ona je bila pravi, veliki pas. Labrador. Mama kaže da je bila ko čovik, a ne pas i da je bila puuuuuuno dobra. Ali jadna, prije par mjeseci je umrla jer se puno razbolila. A nije bila stara.
I kad bi išli negdi na planinu, po noći, velika Kaja bi grijala mamu kad bi bilo hladno. I velika Kaja nikad nije lajala. I još nešto. Velika Kaja je puno bila pametna. Razumila je skoro sve što njeni mama i tata govore, znala je sklopit šape i "molit" i volila je papat mandarine. Moji su mama i tata puno volili veliku Kaju pa sam po njoj i dobila ime Kaja.

Na livadama sam vidila koze i krave. Koze su manje strašne, ali krave... Ogromne su. Jedva sam preživila taj strah. Lajala sam na kravu svom svojom snagom, a ona ništa. Nije me ni pogledala. Samo je produžila dalje. Tuka!
Koze su manje strašne, ali čini mi se da nisu baš pametne. Kad sam počela lajat na njih one su samo stale i gledale. Da nisam prestala lajat mislim da bi još uvik stale i gledale.

Moja je Gara bila malo nervozna jer je dobila mengicu. Pa se nije baš tila igrat samnom. I još mi nije dala za pijem vodu iz njene zdjelice. Pa ju je njen tata vikao i stavio u kaznu da sjedi na jednom mjestu i ne miče se 5 minuta. Pa je posli bila dobra prema meni. Čak mi je dala da grickam njenu kost.

Ma dobra je moja Gara.

Izlet na livade veeeelike

2007-04-13T12:35:00.000+01:00

Rekla sam vam da sam bila na izletu, daleko daleko. Vozili smo se sto sati i već mi je dosadilo pa sam prestala gledat kroz prozor nego sam zaspala. A moja Gara je ostala budna jer nije imala di glavu naslonit pa mi je posli rekla da joj je stvarno bilo naporno.
Ali zato, ljudi moji kad smo došli na livadu. Mama mi je skinula uzicu i pustila me da trčim i trčim i skačem i valjam se i ublatnjavim. Čak sam u malo uskočila u potočić pa sam se i smočila, ali ništa mi to nije smetalo.
Ali nisam znala da je to potok. Mama me onda osušila sa svojom majcom, pa je ona bila mokra, a meni je bilo super!
Nego, nisam znala ja da je to potočić. Ja stojim i gledam... trava neka. I da ću potrčati po toj livadici maloj, a kad ono ja sve dublje i dublje u potočiću. Mama se hvata za glavu, tata me spašava. Ali ipak sam sam izašla iz potočića, otresla se i sve dobro.
Kako su se uplašili svi!
A nisam ja znala da trava može rasti iz potočića.

Gara nije ni blizu potočića došla. Samo kad je trebala pit. Moja Gara se boji vode iako zna plivat. A je smišna moja Gara.

Onda smo otišli na jedno drugo mjesto di nema potočića nego jedna veeeeeeelika lokva. Tu je izvor rijeke Cetine. Super je baš. Ima tu i velikih livada, pa sam ja se s Garom igrala sve dok nisam pala s nogu. Ljudi moji, kako sam guštala!!! Koja srića! Ići ćemo opet za vikend na livade velike. Jedva čekam!

Pasji vrtić

2007-04-10T14:33:00.000+01:00

Počela sam izlazit vani tek sad jer sam bila puno mala i nisam primila sva pikanja i protiv buba, pa sam morala stati kući. Sad me mama i tata, nekad mama, nekad tata, a nekad skupa, vode po svuda. Idemo u grad, pa na livadu, pa na Marjan, pa u pasji vrtić kraj moje kuće. E, taj pasji vrtić mi je super. To je jedna livada di idu razni psi koji žive blizu, pa tako i ja. I bude tamo puno pasa. Upoznala sam Pepija, Chicu, Ogija, Đinu, a najviše volim Kiku i Kleu. Kika je velika, ima već 2 godine i zlatni retriver je, a Klea je još mala isto jer ima tek jednu godinu, ali puno mi je draga. Klea je labrador retriver i puno je dobra. Ja im nekad dam svoje igračke da se igraju s njima, a nekad samo trčimo po livadi. Klea se još malo boji igrat sa mnom jer misli da sam još puno mala, ali kad ja još malo porastem onda ćemo se super igrati.
U psećem vrtiću stojimo nekad kraće, a nekad duže, ali uvik idemo kući skupa Klea i ja jer živimo u istoj zgradi. I teta koja je Klei mama je isto super. Pa me mazi i stalno mi se smije.
Kika najviše voli uzet moju igračku pa je onda izbali i smoči, ali nema veze jer je mama opere kad dođemo kući.
A ja u psećem vrtiću najviše lajem. Mama me zove Lajavica.

Posli vrtića, kad dođemo kući, daju mi večeru i ja zaspem ko top sve do sutra ujutro kad mama ide radit.

Za vikend su me moji mama i tata vodili daleko. Puno smo putovali u autu do tamo, ali bilo mi je puno lipo jer je išla moja Gara i Garini mama i tata i mogla sam slobodno trčkarat po veeeelikim livadama. A to ću vam pričat drugi dan.

Moj album

2007-04-03T13:27:00.000+01:00

Moji mama i tata, kao i svi drugi mama i tata, stalno slikavaju svoje čedo. A ja sam mamino i tatino čedo, pa mene moji mama i tata stalno slikavaju. Pa eto moj prvi album. Od dana kad sam pronađena, onako pokisla i uplašena, pa do mog prvog izleta na livadu.

Priroda, male bube i more

2007-04-02T09:51:00.000+01:00

Sad sam već velika. Mogu ići u prirodu, u šetnje s mamom i tatom, uz more, upoznavat druge od moje vrste. Još nemam 5 kila, ali pošto sam dobila sva pikanja koja trebam (hvala bogu da je to sad gotovo), mogu sve što hoću.
Mama, tata i ja idemo na livadu, pa ja tamo lovim titiće (one male bube što lete, lijepe, s krilima). Ima ih žutih, bijelih i šarenih. Ne ide mi baš jer odmah odlete visoko, ali kad još malo porastem niko neće biti bolji od mene u lovljenju titića.
Pa sam vidila rijeku iz daljine, i jako sam želila okupat se, ali tata mi nije dao. Pa mi je tata bacao šišku, a ja bi išla po nju da mi je opet baci. Pa sam vidila jednog jaaaaakoooooo velikog psa koji je lajao na nas, ali tata me uzeo u ruke pa se više nisam bojala.
Bilo mi je jako lijepo i zanimljivo. Prvi put sam vidila prirodu i jedva čekam da opet idemo.
Mama kaže da ćemo moći ići često jer je došlo proljeće (ne znam šta je to, ali je dobro).

Samo se mama jako, jako, jako uplašila za mene jer mi je našla neku bubu na meni. I to tri. Pa je bila velika panika i mama je zvala sve žive da ih pita šta će radit. I teta koja ima zlatnog retrivera, a zove se Golden Drop je mami puno pomogla pa je mogla mirno ići spavati. Teta Golden Drop, hvala puno.

Onda smo drugi dan išli na more jer tamo nema buba. To nije daleko od naše kuće pa sam sama hodala do tamo. Kad bi se malo umorila, zacvilila bih i onda bi me mama uzela na ruke i nosila.
Na moru sam vidila jednog velikog, bijelog zlatnog retrivera koji se kupa u moru, roni, pliva i sve. Pa sam i ja želila u more ić, ali mi tata opet nije dao jer je more još hladno, a i ja još nisam dovoljno velika. Ali jedva čekam kad ćemo mi ići na Drvenik svi troje se kupat. Jedva čekam!

Panika

2007-03-27T07:57:00.000+01:00

Moji mama i tata su puno smiješni ljudi. Digli uzbunu ko da je na znam šta, a kad ono mene samo boli grlo. Jer šta… Nisam htjela jest, a inače sam ko kanta za smeće. Jela bih sve što mi se da. Čak nekad znam pojest koji komad papira, dio papuče i bilo što drugo što dohvatim kad tata i mama ne gledaju. Pa onda viču „ne, ne!“, otvaraju mi usta i čupaju van to što žvačem.
Uglavnom, došao i taj dan da nisam ništa htjela jest, i onda, umjesto da se raduju jer inače stalno kukaju kako non-stop žicam hranu, oni digli ljutu paniku. Tata odmah mene spremio u svoj kaputić i trk, u moga doktora.

Nije prošlo puno da sam tamo bila na pikanju i poludila sam. Mislila sam, neće valjda opet pikanje. Umirala sam od straha, tresla se ko prut. Barba doktor je rekao da nije odavno vidio tako plaho štene. Ma šta plaho! Vidila bi ja njega da ga pikaju svako malo.
Ali, ovaj put nije bilo piknja. Samo mi je stavio toplomjer u guzu i malo me pipao po vratu. Ništa nije bolilo. I dobila sam tableticu koja se zove Antibiokit (mislim) i da mi je tata daje ujutro i navečer.

Nisam mogla papat cijeli dan ništa osim jogurta. Obožavam jogurt, ali sad mi ga je već malo dosta. Srećom, već drugi dan mi je bilo puno bolje pa sam jela pravu klopu. Uh što volim papat keksiće. Pa kad ih ono pregrizem. Pa onaj okus kokice i riže… Mmmmmmmm…

Drugi dan sam se vidila s mojom Garom. Nismo se baš puno igrale jer je mene bolilo grlo, ali mi je Gara rekla da je njoj skroz to čudno. To što mene grlo boli, jer nju nije nikad bolilo grlo. Blago se njoj!

Pikanje broj dva

2007-03-22T11:09:00.000+01:00

Bila sam opet. Ljuta sam na mamu i tatu što mi to rade. Još su me posli dva dana bolila leđa od pikanja.
Nema šanse da ikad više idem tamo u onog doktora. Nema šanse!!! Iako mi je dao neki super keksić kakvi još nisam probala, ipak ga mrzim i ljutim se na barba doktora. I na mamu i tatu.

Jedino dobro mi je bilo šta sam tamo vidila svakakve od moje vrste kakve nisam ni sanjala da postoje. Jedan veeeeeeeeliki, duge dlake, sivi. Sliči na vuka. Umrla sam od straha kad sam ga tek vidila, ali posli sam shvatila da se ne trebam bojat jer je dobar. Samo je velik.
Onda je bio jedan maaaaaali. Manji od mene, a stariji. Čudno! Mama je rekla da je to chiwawa, pa mi sad nije jasno zašto mene mama zove Moja mala chiwawa kad nemamo ništa zajedničko. I još je smeđa ta chiwawa.

Posli su me mama i tata, jer sam bila tužna, odveli u moje Gare da se malo poigramo i da ne budem više žalosna. I stvarno, moja mi je Gara pomogla da se bolje osjećam. Rekla mi je moja Gara da svake godine treba ić na pikanje i da to tako mora bit. I da to ne znaći da me mama i tata ne vole nego baš obrnuto. To mi obrnuto baš nije jasno, ali dobro, kad moja Gara kaže.

Jučer je mama išla spavat po danu. Nikad ne ide spavat po danu pa mi je bilo čudno. Kako to? Onda sam ja plakala mami ispred vrata i zvala je duuugo. Ali mama ništa. Pa sam još plakala i onda je mama došla i uzela me. Pa smo mama i ja spavale na veeeeeliki krevet. Mama na kušin, a ja mami na noge. Super mi je bilo.

I još nešto. Imam skoro 4 kila. Još malo pa ću 5 kila imat i onda je tata rekao da će mi napravit proslavu za 5 kila. I puhat ću svjećice i doći će moja Gara na proslavu. Žorž neću da dođe. On je lud!

Na Bačicama

2007-03-19T15:47:00.000+01:00

Bila sam u šetnji. U nedilju. Na Bačice. Ljudi, super je bilo. I more sam vidila. I stalno radi ššššš… Malo me toga bilo strah, ali pošto me mama držala sve je bilo ok. Ja ću se volit kupat kad narastem je sam pola mali retriver, a pola ne znam šta, ali sad još to ne bi volila.
Mama mi je stavila onu crvenu dugu trakicu što je nosi u ruci, a drugi kraj meni zakači na moju crvenu trakicu što mi stoji oko vrata. Pa idemo moja mama i ja. I teta Draga je s nama bila. I barba Bubi.
Svi su me gledali i mazili me i govorili kako sam smišna. Jedan stari dida mi je rekao da u životu nije vidija ništa smišnije. A puno je star i vidio je u životu svašta.
Mama je uzela kapučino, teta Drage kavu s mlijekom, a meni je mama dala moje kolačiće. Barba Bubi nije ništa uzeo. I tako smo ispijale kavu i grickale kolačiće na toplom proljetnom suncu. Barba me je mazio, a ja sam baš guštala na Bačicama.

Nego, otkrila sam nešto super u mojoj kući. Ima jedan ormarić u koji mama i tata spreme one čudne naprave što ih nose na nogama kad idu van. E, pa te naprave (kojih ima raznih; na čičak, patent, vezanje i bez ičega) meni super mirišu. Pa su uvučem u taj ormarić i tamo sjedim duuuuuugo, dugo. Jer meni baš super je taj miris. Ko da sam s mamom i tatom stalno u tom ormariću. Tako se osjećam.

Žorž

2007-03-15T10:03:00.000+01:00

Žorž… Šta da vam kažem o Žoržu… Nije normalan! Majke mi, jučer sam skoro poludila na živce od Žorža. A manji je od mene. Uh, sva se iznerviram kad se sjetim.
Dođe Žorž jučer kod mene i moje mame i tate u posjete. Ja lipo izašla na skale da ga pozdravim i dočekam, a on na mene, ni pet ni šest, počeo lajat ko blesav. Ma šta ćeš ti na meme lajat! U mojoj kući!
Onda sam udahnila i brojila do deset (hm… 1,2,5,3,10) i malo se smirila. Žorž je švrljao po kući, njuškao moju koficu, igračke gledao… Malo mi se nije svidilo što dira moj konop šareni, ali neka ga. I sve ok. Ja odlučila malo ga pustit i ignorirat ga dok se ne sabere. I taman kad sam mislila da je sve ok i da se sad možemo ić igrat, ja repićem zamašem, pozovem na igru, a on… Vau, vau, vau…. Grrrrrr… vau, vau, vau…
Pitam ja njega: „Jesi ti normalan? Smiri se malo da se igramo.“, a on opet vau, vau… grrrr…. Mila majko, kako je Žorž živčan! Pa to u životu nisam vidila. A još sam malo veća od njega (iako je on stariji).
Tako sam ga cijelo vrijeme pokušavala smirit da se normalno igramo, a on ništa. Ko lud! Srećom, nije ostao dugo nego samo onoliko koliko mami treba da ide u dućan i vrati se.

Kad je Žorž otišao trebalo mi je još dva sata da dođem u normalu. A samo sam tila da se normalno igramo. Jer vidim, kuži on igračke (za razliku od moje Gare), ali šta ćeš ti kad je Žorž živčan.

Poslije mi je moj tata objasnio da je Žorž neki Đek Rasel terijer (izvinite, ali ne znam kako se to točno piše) i da su oni malo življi. A mislim se ja: „E, moj tata, ako je tebi ono živo….“

Ako ga vidim još koji put dobit ću slom živaca!

Koliko imam kila i moja Gara

2007-03-13T08:32:00.000+01:00

Sad sam već velika. Kad sam došla u mame i tate imala sam 1 kilo. Bila sam manja od one boce tople vode od pola litre što mi je mama stavljala u koficu da me grije. Zato su mi moji mama i tata davali jest. Ujutro, popodne i navečer neke kolutiće, a za užinu mekanog sira. Uh što volim sir papat.
I onda svaki dan kad dođe kući s posla, mama se divi koliko sam narasla. Sad imam 3 kila. Već sam veeelika i izgledam ko pravi pas, a ne ko zrno graška. Tata je presretan što rastem i hoće da narastem veeeeelika da mogu s njim ići u planine. Mama je sretna ako budem mala i ako budem velika. Njoj je svejedno... Samo da sam ja sretna.

Nego, razmišljam o tim drugima od moje vrste. Ima ih svakakvih. Malih, velikih, crnih, bijelih. Neki su super društvo, a neki dosadni (ko onaj crni iz mog portuna), ali najviše volim moju Garu (iako je crna).

Gara je isto imala teško djetinjstvo kao ja. I još gore joj je bilo. Pričala mi je da su je tukli i vikali na nju, odrezali joj rep pa sad hoda nakrivo, i držali je u nekom prljavom kavezu... Bila je tužna i preplašena. Onda su došli teta Draga i barba Dado i spasili je. Sad se oporavila, ali je još uvijek malo preplašena. I zato mi je Gara najbolja prijateljica. Ona me razumi. I ja nju razumim. Pa se super igramo. Gara me lovi, a onda ja nju. Pa se ljubimo. I gledamo u daljinu zajedno. Kad ožednimo pijemo iz iste zdjelice, a kad se umorimo legnemo svaka na svoje mjesto, ali jedna blizu drugoj.
Moja Gara me voli. I ja volim moju Garu.
Jedino, Gara neće da se igra s mojim igračkama, a ona nema nikakve igračke. Čudno je to. Davala sam joj svoj konop šareni, svoju bocu plastičnu, lopticu.. ali ništa nije htjela uzet. Baš mi je žao da nema igračke. Ali moja mama kaže da je Gara već velika pa joj ne trebaju igračke. A ja mislim da moja mama ne zna to, nego da Gari nikad nisu davali igračke kad je bila štene pa sad ona ne zna igrat se s igračkama. Eto to ja mislim.

Najviše volim...

2007-03-08T15:10:00.000+01:00

... kauč. Na kauču je mekano. Na kauču ima jedna dekica što me grije i što miriše na tatu i mamu. Na kauču je udobno i tamo sam sigurna.
Moja mala obitelj ima mali kauč, ali se nas troje nekako smjestimo, pa ja stavim glavicu u krilo mami ili tati, a oni gledaju televiziju. Nekad mi se i smiju, a ja mislim da je to zato što hrčem ko velika.

Sad je dobro. Jer taman na kauč stanemo mama, tata i ja u sredini, ali što ćemo kad narastem?!? Onda više nećemo moći nas troje na kauču zajedno.

Drugi iz portuna

2007-03-08T12:54:00.000+01:00

Ima i drugih. Žive u istoj kući u kojoj mi živimo. Jedna se zove Klea, bijele je boje i malo sliči na mene. Klea mi je super jer me uvijek lijepo pozdravi, a ja joj mahnem repićem. Moja mama još ne dopušta da se s njom igram jer sam još mala, ali jedva čekam kad ću se s Kleom moći igrati.
Ima još nekih drugih crne boje. Jedan je odmah poviše moje kofice i često čujem njegovo "Vau,vau!", ali ga ne vidim tad, nego poslije u portunu. Ali od njegovog "Vau,vau!" sam i ja naučila to isto, a mami i tati je to baš fora. Onda mi se smiju, a ja najviše volim moju mamu i tatu kad su veseli zbog mene.
Nego, taj što stalno "Vau, vau!" radi je crn i ozbiljan i nije mi baš drag. Ne volim crne druge od moje vrste.
Ima i još jedan crni drugi, a taj mi je dosadan. Neki dida od 14 godina. Nije uopće za igru, a niti me šljivi. On samo ide negdje...

Ima ih još, ali nisam ih upoznala. A nisu ni važni jer mama i tata stalno pričaju o nekoj Gari. To je isto jedna od moje vrste, ali malo veća. Mama kaže da je puno dobra i da voli igru, pa ja jedva čekam da je upoznam.

Danas ću prvi put ostat sama. Eto! Mama i tata idu vani, pa ću ja ostat sama sa Bakom nonom i tetom maminom sekom. Skroz sama! Bez mame i tate!

Pikanje

2007-03-08T12:50:00.000+01:00

Sad znam što je to. To strašno boli!!! Tata me vodio. Mislila sam da idemo kod bake, a kad ono… Pikanje. Grozno mi je bilo. Poslije me cijeli dan bolilo i nisam mogla podnijeti da me itko dira u uzima na ruke. Strašno!
Mama nije bila sa mnom na pikanju. Mama je jednostavno nestala. Natrpala je u neku veeeeeeliku (100 put veću o mene) torbu neke stvari, majice, kremice, cipele i svašta nešto (sve osim papice) i više se nije vratila. A obično svaki dan dođe pošto ja ručam.

Poslije smo se moj tata i ja igrali na neku igru što se zove Lezi. Nije mi baš nešto zanimljiva. A ide ovako: ja sjednem pa tata stavi kolačić na pod ispred mene i onda govori lezi, lezi, lezi i pritiska mi glavu u pod. Ja samo hoću kolačić. Što mi glavu gura dolje? Dosadan je moj tata nekad s tim lezi, lezi, lezi ili donesi, donesi, donesi… Sto puta ponovi neke riječi. Ko da ne čujem dobro od prve.
Osim toga ne kužim tu igru Lezi. Šta bi ja trebala? Gledat kolačić ispred sebe i ne uzet ga? Jel on normalan?!?!
Barem sam zaboravila na pikanje.

Rođendanić i pelenica

2007-03-05T11:53:00.000+01:00

Bili smo na rođendanu tete Vesne, mamine prijateljice. Nisam baš oduševljena. Bilo je puno ljudi, nekih nepoznatih, luckastih.
Najsmješniji je barba Zubo. Što me taj izgnjavio… Pa me mazio, pa držao po rukama, pa me stiskao… Pa sam totalno poludila i počela ga grist. A on stalno nešto priča i svi mu se smiju. I mama i tata mu se smiju isto…
Nije on loš uopće i puno voli životinje. Imao je i on svog psića što mu je nedavno uginuo, pa kad me je vidio poželio je uzeti novog, ali mu njegova teta koju će mu brzo postat žena ne da. Ne kužim zašto?!?

Onda su se svi ustali na noge, pa rukama i nogama mahali, pa mrdali guzama, pa pjevali… Cudna neka aktivnost.

Moj tata je stavio na pod, još prije par dana, neku krpicu što je zove pelenica. Ja nikako ne kužim tu pelenicu. Stalno me nešto tamo nose. Nekad mi govore „ne!“, a nekad „bravo!“, pa mi daju kolačić. Totalno sam zbunjena. Uopće ne kužim šta bi ja trebala s tom pelenicom i zašto mi nekad govore jedno, a nekad drugo. Pa sam išla pitat tatu da mi objasni, ali nije razumio što ga pitam. Zbunjena sam…

Mama i tata su počeli spominjat neko pikanje u ponedjeljak. Ne znam što je to, ali čini mi se da nije baš nešto lijepo. Malo me strah…

Nije mi jasno

2007-03-02T12:48:00.000+01:00

Danas nisam dobila kolačić. Nije mi jasno? I moja mama nije išla vani. Stvarno mi nije jasno?
Mislim, super. Neka ona meni ne ide nigdi, pa da nas troje budemo stalno skupa…

Ipak mi nije jasno…

Al zato sam dobila kolačić popodne. I to dva!!!
Ona crvena trakica što su mi ju stavili oko vrata još mi stoji. Manje mi ide na živce, ali ipak mi je ljepše bilo bez nje. Uglavnom, tata mi je na tu trakicu stavio još jednu duuuuuugu crvenu trakicu (što se ne nosi oko vrata nego je tata drži u ruci) pa smo morali ić po hodniku gore-dole, gore -dole. Stvarno mi nije jasno zašto treba ići stalno gore-dole. I još s tom trakicom. A ja sto puta na dan idem po hodniku gore-dole i to bez te glupe crvene trakice što je tata drži u ruci. Poludila sam! Skakala sam ko skakavac i išla sam tati lipo reć da ne radi gluposti, ali čulo se samo: „Vau, vau!“
Nije me ništa razumio, ali moja mama i moj tata su bili oduševljeni mojim „vau, vau“. Pa su mi govorili: „Ajde još!“, ali nisam znala kako… Pa su mi dali dva kolačića. Dobri neki ljudi… ti moji mama i tata.
Moram sad vježbat to „Vau,vau!“ čudo.

Popodne idem na rođendan!

Aparat što svijetli iz Zagreba

2007-03-01T15:50:00.000+01:00

Opet sam pojela kolačić kad je moja mama odlazila i ona je opet nestala. I opet sam plakala i zvala je, ali sad stvarno više neću jest kolačiće. Nema šanse!

Moja mi je baka none kupila neku crvenu traku, pa su mi je stavili oko vrata. Svi su mi se smijali, a meni nije bilo ni najmanje smiješno. Srbilo me, smetalo, išlo na živce. I cijeli dan sam tako provela s tom crvenom trakom oko vrata. Vidila bi ja njih s crvenom trakom oko vrata!

Došli su nam neki ljudi, neki teta i barba iz Zagreba i još jedna teta i barba, pa još jedna teta. Oni prvi barba i teta donili su mi zdjelicu i gumenog ježa, a najdraži mi je šareni konop. Pa se igram s njim. Tata mi ga baci, a ja idem po njega, donesem mu ga da mi ga opet baci. I onda opet mi ga baci, ja idem po njega da mu ga donesem da mi ga opet baci. I tako stalno. Samo se moj tata onda umori i neće više da mi baca konop šareni. Onda donesem mojoj mami da mi ona baca konop šareni, ja ga donesem i tako stalno dok se i mama ne umori. Ali sutra ćemo se mi opet igrat s konopom šarenim.

Nego, teta i barba iz Zagreba. Taj barba je imao neki aparat sto puta veći od mene. I taj aparat bi jako zasvijetlio, pa bi se ugasio, pa opet zasvijetlio puno pa se ugasio i tako stalno. Već mi se počelo vrtit u glavi od tog svjetla. Pa sam mu prdnula. I onda je prestao s tim svjetlom me izluđivat.
Eto mu na!

Totalno luda

2007-03-01T13:01:00.000+01:00

Bila je baka none. Ljudi! Totalno luda! Okinila skroz na skroz kad me vidila. Mislim, znala sam ja da će sve bit u redu, ali da ću joj se toliko svidit.. ni na kraj pameti. Moja mama kaže da je to i očekivala.

Sad me i ova baka počela slikavat s nekim aparatom što zuji i piše Panason...(nešto) Poludit ću. Ne mogu bit ni pospana, ni imat loš dan, ni podočnjake. U svakom trenutku moram bit vedra i nasmijana jer ... oni snimaju. Ja ću ispalit s njima!!!
Onda me posli gledaju na nekoj kutiji i smiju mi se.

Stvarno je naporno bit kućni ljubimac! Umori se pas!

Danas mi je ujutro moja mama dala kolačić (obožavam ga) i kad sam ga pojela, dižem glavu, a moje mame nema. Panika me uhvatila... Gdje je moja mama nestala? Zvala sam, plakala.. Ali nje i dalje nije bilo.
Došla je tek puno kasnije ko da se ništa nije dogodilo. Stvarno mi nije jasno...

Neću više jest kolačiće!

Uh što volim svoju maman!

2007-03-01T11:32:00.000+01:00

Dolazi baka none. To je ona šta je rekla da je moja vrsta samo obaveza, da puštamo dlake i da nas se mora šetat. Malo mi je frka zbog toga, ali mama kaže da je ona samo zabrijala film da bi ona štene od ljudske vrste i da će, kad me vidi, bit oduševljena samnom.

Pozvana sam i na rođendan. Mama će me spremit u vunenu kapu da mi ne bude hladno, pa ću vidit svijeta. Nećemo puno ostat jer sam još presitna i moglo bi mi bit naporno. Ali svejedno jedva čekam.

Baka i dida su prosvirali na mozak. Obožavaju me! A ko i ne bi kako sam smišna i dobra. Dolaze me svaki dan vidit i igrat se samnom, donose mi igračke i slastice i stalno me fotografiraju. Već mi pomalo to slikavanje ide na živce, ali mogu ih razumit jer stvarno sam mačka.

E, i još nešto. Kako sam pametna! Ljudi moji ja sam genijalac! Mama kaže da ću ić na fakultet kad narastem. Danas sam naučila „dođi! i „sjedni!“. Onda mi moja maman da slasni zalogaj. I ponosna je na mene. Uh što volim svoju maman kad je sretna zbog mene!

Fotosesion

2007-02-28T13:11:00.000+01:00

Tko je i u jednom trenutku posumljao u moj look...

Baka baka i dida

2007-02-28T13:08:00.000+01:00

Jučer su bili baka baka i dida. Ljudi moji… Šape su mi klecale. Što ako budem morala otići? Što ako me odluče vratiti teti s okruglim trbuhom? Što ako me odvoje od mame i tate? A tako ih volim…

I onda … neizvjesnost. Ulaze i stan ni ne sluteći:
• Baka: (iznenađeno) a koji je ovo mali pas?
• Mama: to je mala Kaja.
• Baka: (zbunjeno) a čiji je to pasić?
• Mama: naš!
• Baka: (još zbunjenije) a odakle vam?
• Mama: našli je.. bila je napuštena, ostavljena, pa smo je udomili…
• Baka: (tugaljivo) jadno malo siroče… (sagne se, pomazi me i uzme na ruke)
• Dida: (i dalje zbunjeno i bez teksta gleda u mene)

Dida gleda, gleda i gleda u mene. Šta li će biti, pitam se. Već me prošao strah, ali stvarno je čudan lik. Ili da ja napravim prvi korak?!?
Veselo okrećem glavicu prema njemu, zamašem repićem i pokušavam ga namamiti da me uzme iz bakinih ruku. Ruke se pružaju. Uzima me. Ja prestravljeno piljim u mamu. Sva ukočena. Umirem od straha… A onda:
• Dida: ja ću tebe vodit sa sobom na zemlju, pa ćemo mi sadit masline i bit na zraku…

Ljudi, koje olakšanje!!! Još jednom sam bila spašena. Ponovo rođena.

A vjerujte, sve je to zbog mog looka!

Moja obitelj

2007-02-28T11:29:00.000+01:00

… i malo po malo, dani prolaze, a ja dolazim k sebi. I rekla bih pameti. Kako mi je ikad moglo pasti na pamet da bi me ostavili i da bih ponovo bila napuštena. Ma nema šanse! Vole me koliko ni sanjala nisam da ću ikad biti voljena. I cijeli njihov život, svaki njihov postupak i svaki dan, sve, sve je podređeno meni i samo meni. Ja sam njihov centar svijeta, njihova sreća. Ja sam njihova Bela Kaja.

Mama se brinula oko toga kako će me prihvatiti bake i djeda. Rekla je da je baka none rekla da su ovi od moje vrste samo obaveza, da ih treba izvodit van, da je kuća puna dlaka i svašta nešto grubo. Kao da mi ne dajemo ljubav i ne donosimo radost. Bila sam uplašena od bake none.
A i dida je ćudljiv čovjek. Dosta strog i kritičan. Njega se mama najviše bojala. A onda i ja.
Ali bile smo hrabre.

Došao je i taj dan. Danas dolaze bake i dida. Nije mi svejedno…

Moji prvi dani...

2007-02-28T10:49:00.000+01:00

Prvi su dani bili pomalo teški. Strah... Još uvijek strah...

Što ako se moji novi mama i tata ipak predomisle i odluče me ne zadržati.

Stvaro sam bila dobra. Po noći sam spavala bez i jedne riječi, nisam grizla, ni cvilila. Dobro sam jela i nisam izvoljevala.

Ali i dalje strah. Što ako me ne vole... ?

Lijepa sam. Nije da se hvalim, ali...

2007-02-28T10:16:00.000+01:00

Lijepa sam. Nije da se hvalim, ali to su činjenice. Okice ko u anđela, mekano krzno boje bijele kave, prekrasna glavica i zgodne šapice. A uši tek. Istina, malo klempve, ali nadasve šarmantne. Rekli bi, prava mačka.
Znala sam da će mi moj look pomoći da se brzo snađem. Tako je i bilo.

Moja teta s okruglim trbuhom nije me mogla zadržati baš zbog tog trbuha. Jer meni je potrebna stalna briga i pažnja, a ona se pripremala postati mama jednom štenetu od ljudske vrste. I tako smo nas dvije krenule tražiti neke dobre ljude i topli dom u kojem ima mjesta za mene.

Nije prošlo mnogo. Već za dva dana otišli smo u prve posjete kod nekih ljudi. Uredila sam se. Htjela sam da me odmah uzmu ako im se svidim i ako oni meni budu dragi. Zato sam se pripremila, sredila svoje krzno i nabacila smile. Samo podočnjake nisam mogla nikako sakriti, al i s njima sam totalna mačka. :)

Kad me ugledala moja potencijalna nova mama, rasplakala se. Od sreće. Totalno sam je šarmirala. Uzela me u ruke, mazila me i bila jako nježna samnom. Lijepo mi je bilo u njenom krilu i ponadala sam se da ću tu i ostati.
Moj budući tata plaho me gledao, ali nije se usuđivao da me uzme u ruke. Bojao se da mi što ne "slomi". Ali njegov pogled... pun ljubavi i brige... odmah me kupio.
Odlučila sam ostati. Malo sam zeznula stvar jer mi je pobjeglo malo pi-pi, ali ništa im nije smetalo. I dalje su bili oduševljeni samnom.

Ostala sam. Moj novi topli dom i moj krevetić. Moji novi mama i tata. I brdo ljubavi samo za mene. :)

Napušteno štene

2007-02-28T09:00:00.000+01:00

Zovem se Kaja, imam dva mjeseca i po zanimanju sam kućni ljubimac, točnije pas. Moj početak bio je tužan, ali ipak, sreća mi se nasmiješila i sad sam sretno i zdravo štene.

Ostavljena sam jednog dana (točnije 10. veljače 2007.). Bačena, napuštena i uplašena. Padala je kiša. Cijeli cjelcati dan. Bila sam ko pokisli miš. Mokra do kože. Bojala sam se. Strašno.

Pokušala sam se sakriti uz zidić kako bi se zaštitila od kiše, ali nije mi uspijevalo. Bila sam gladna. Mislila sam na svoju mamu. Da je bar mama bila tu... Ona bi me zaštitila. I dala mi malo svog mlijeka. Joj... da je moja mama bila tu... A samo mi je 5 tjedana bilo...

Ipak, tu večer, pošto sam cijeli dan proboravila mokra i gladna, pronašli su me tri malo veća druga od moje vrste. Isprva sam se strašno uplašila. Skoro mi je srce puklo, ali ubrzo sam shvatila da mi ne žele zlo. Pozvali su pomoć i došla je jedna nasmijana i dobra teta po mene. Još pamtim njeno vedro lice. I veliki trbuh... Bože, kao lopta je bio. Sad znam da je nosila bebu.

Uzela me u ruke, u pomazila me. Odmah sam osjetila njenu ljubav i zabrinutost. I zato sam se htjela borit, htjela sam preživjet.

Nekoliko dana brinula se o meni, čuvala me hranila, odvela u dobrog barba doktora, pomagala mi da ozdravim. A prehlada me ubijala. Ali nisam se dala. Odlučila sam biti velik i zdrav pas. Odlučila sam veseliti se životu i upijati od njega. Odlučila sam voljeti ljude iako me jedan od te vrste ostavio na milost i nemilost. Odlučila sam biti borac!